Uvod
Jedna od tema koja često izaziva nedoumice u praksi bezbednosti i zdravlja na radu jeste pitanje kada se određeni posao može smatrati radom na visini.
„Ma nije to rad na visini, ima jedva metar i po.“
Ovakvu rečenicu stručnjaci za bezbednost i zdravlje na radu često čuju na gradilištima. Međutim, upravo takvo razmišljanje može dovesti do pogrešne procene rizika i ozbiljnih posledica.
Povod za ovaj tekst bila je situacija koju mi je opisala koleginica koja obavlja poslove savetnika za bezbednost i zdravlje na radu. Njene kolege udaljene su sa jednog velikog gradilišta jer nisu primenjivali odgovarajuće mere zaštite od pada. Ono što ju je zbunjivalo bilo je to što se radovi nisu izvodili na visini većoj od dva metra. Radna pozicija nalazila se na nešto više od jednog metra iznad podloge.
Na prvi pogled delovalo je da ne postoji osnov da se takav rad smatra radom na visini. Međutim, analiza propisa pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.
Zapravo, odgovor na pitanje „šta je rad na visini?“ zavisi od toga koji propis posmatramo.
Na gradilištima se često može čuti stav da se rad na visini vezuje isključivo za radove koji se izvode na više od dva metra od podloge. Međutim, detaljnijom analizom propisa može se zaključiti da pravni okvir Republike Srbije ne poznaje samo jednu visinsku granicu, već više različitih kriterijuma koji se primenjuju u zavisnosti od vrste propisa i okolnosti rada.
U praksi se često koristi „pravilo od dva metra“. Mnogi izvođači radova, poslovođe pa čak i pojedini stručnjaci za bezbednost poistovećuju rad na visini sa svakim radom koji se izvodi iznad dva metra od podloge.
Međutim, važeći propisi ne koriste samo jednu granicu.
U zavisnosti od propisa, značaj imaju:
- visina veća od 1 m,
- visina veća od 2 m,
- visina veća od 3 m.
Zbog toga nije dovoljno znati samo na kojoj visini se rad izvodi. Potrebno je razumeti i svrhu svakog propisa.
Zakonska definicija rada na visini
Donošenjem Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (“Sl. glasnik RS”, br. 35/2023) po prvi put je uvedena zakonska definicija rada na visini.
Član 4. tačka 10. propisuje da je:
„rad na visini svaki rad koji zaposleni obavlja koristeći oslonce na visini dva metra i više od čvrste podloge pri čemu radni prostor nije zaštićen od pada sa visine.“
Ova definicija sadrži tri kumulativna uslova:
- rad se obavlja na visini od najmanje 2 m;
- radni prostor nije zaštićen od pada sa visine;
- zaposleni posao obavlja koristeći oslonce.
Prva dva uslova uglavnom ne izazivaju značajnije dileme u primeni. Međutim, treći uslov otvara određena pitanja u pogledu tumačenja.
Eksperiment sa petim spratom: Da li je nezavršena etaža objekta „oslonac“?
Posebnu pažnju privlači formulacija da zaposleni rad obavlja „koristeći oslonce“.
Postavlja se pitanje da li se pod osloncima podrazumevaju isključivo sredstva za rad kao što su merdevine, skele, radne platforme i slične konstrukcije ili se pod tim pojmom može smatrati i sama konstrukcija objekta na kojoj se rad izvodi.
Na primer, ukoliko zaposleni obavlja radove na nezavršenoj armiranobetonskoj ploči petog sprata objekta bez postavljene zaštitne ograde, mogu se analizirati sledeći elementi:
- rad se izvodi na visini većoj od 2 m;
- radni prostor nije zaštićen od pada sa visine;
- zaposleni ne koristi posebna sredstva za pristup ili oslonac.
Sa stanovišta strogo gramatičkog tumačenja zakonske odredbe mogla bi se otvoriti rasprava o tome da li je treći uslov ispunjen.
Međutim, svrha zakonske norme nesumnjivo jeste sprečavanje pada sa visine. Zbog toga bi se u praksi takav rad gotovo izvesno smatrao radom na visini, bez obzira na način tumačenja pojma „oslonac“.
Uredba o bezbednosti i zdravlju na radu na privremenim i pokretnim gradilištima
Uredba o bezbednosti i zdravlju na radu na privremenim i pokretnim gradilištima (“Sl. glasnik RS”, br. 14/2009, 95/2010, 98/2018, 35/2023 – dr. zakon i 76/2024) ima identičnu definiciju rada na visini.
U članu 3. tačka 7. propisano je da je rad na visini:
„svaki rad koji zaposleni obavlja koristeći oslonce na visini dva metra i više od čvrste podloge pri čemu radni prostor nije zaštićen od pada sa visine.“
Međutim, značaj Uredbe nije u samoj definiciji, već u propisivanju preventivnih mera.
Uredba zahteva da se rad na visini obavlja uz primenu:
- kolektivnih mera zaštite (zaštitne ograde, zaštitne mreže, radne platforme, zaštitne korpe),
- ili, kada to nije moguće, korišćenjem sistema za ličnu zaštitu od pada sa visine.
Time zakonodavac jasno pokazuje da je centralni element zaštite upravo sprečavanje pada, a ne formalna kvalifikacija određene radne operacije.
Pravilnik o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova
Pravilnik o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova (“Sl. glasnik RS”, br. 53/97) koristi drugačiji pristup.
Prema ovom pravilniku radom na visini smatra se rad koji se obavlja na visini od 3 m i više od čvrste podloge.
Na prvi pogled može se zaključiti da postoji nesaglasnost između ovog pravilnika i novijih propisa.
Međutim, pravilnik iz 1997. godine detaljno razrađuje elemente pojma „zaštićen radni prostor“, definišući: čvrstu podlogu, zaštitne ograde, uslove za radne podove, uslove za skele, način pristupa radnom mestu.
Pored tehničkih mera, pravilnik propisuje i organizacione zahteve:
- radove mogu obavljati samo osposobljeni i iskusni radnici,
- mora postojati dokumentacija o organizaciji i tehnologiji izvođenja radova,
- mora biti obezbeđen neposredan i stalan stručni nadzor.
Drugim rečima, iako koristi viši prag od 3 m, pravilnik veoma ozbiljno tretira rizik od pada i detaljnije uređuje način njenog sprovođenja.
Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri korišćenju opreme za rad
Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri korišćenju opreme za rad definiše rad na visini kao:
„sve aktivnosti prilikom kojih postoji opasnost od pada lica sa visine veće od dva metra od podloge usled toga što radni prostor nije zaštićen od pada sa visine.“
Za razliku od Zakona i Uredbe, ovde je naglasak stavljen na postojanje opasnosti od pada, a ne na pitanje vrste oslonca koji zaposleni koristi.
Ovde je fokus potpuno prebačen na ono što je najvažnije – opasnost od pada. Ne na merdevine. Ne na skelu. Ne na platformu. Već na rizik. Može se reći da je ova definicija najbliža suštini samog rizika.
Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu
I sada se vraćamo na priču sa početka teksta.
Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu uopšte ne definiše rad na visini.
Ipak, on propisuje jednu od najstrožih preventivnih mera:
„Sva radna mesta na visini većoj od 1 m od poda ili podloge na koju se može pasti moraju biti zaštićena zaštitnom ogradom.“
Praktična posledica ove odredbe jeste da zaštitne mere moraju biti obavezne i onda kada određeni posao formalno ne predstavlja rad na visini prema drugim propisima.
Upravo zato radnici iz uvodne priče možda nisu udaljeni zbog toga što su radili na više od dva metra, već zato što nisu bili zaštićeni od pada sa visine veće od jednog metra.
Zaključak
Analiza važećih propisa pokazuje da u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu ne postoji jedinstvena visinska granica koja bi automatski određivala da li se radi o radu na visini. Kada se svi propisi stave jedan pored drugog, postaje jasno da se pitanje rada na visini ne može svesti na jednostavno brojanje metara.
Naprotiv, propisi koriste različite kriterijume:
- 1 m – kao prag za obaveznu zaštitu radnog mesta;
- 2 m – kao osnovni kriterijum za definisanje rada na visini u savremenim propisima;
- 3 m – kao kriterijum sadržan u starijem građevinskom pravilniku, u Pravilniku o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova.
Međutim, zajednički imenitelj svih propisa nije konkretna visina, već postojanje rizika od pada sa visine.
Zbog toga se prilikom planiranja i izvođenja građevinskih radova ne bi smelo polaziti od pitanja da li je dostignuta određena visinska granica, već od pitanja da li postoji mogućnost pada i koje mere zaštite je potrebno primeniti – bez obzira na to da li metar pokazuje 1, 2 ili 3 metra.
Vladan Mitrović, struk. mast. inž. zašt. na radu